Suncokreti

Ne mi sunce ne gledamo
Već put senke tih samotan
Jer plodnost je zemlje samo
Zaostali trag života

Dno nagonu naših žila
Nedostižnim još se čini
Koren to su samo krila
Svikla na let u dubini

Svakog od nas razmaženka
Zla će sunca da sasuše
Al mi znamo da je senka
Sav vidljivi deo duše

Petrarkistički sonet o rečima

Blažena nek je zvezda i planeta
I večnost koja prve reči zače
Blažena nek je nestalnost susreta
Između reči i onog što znače

Blaženi nek su svi jezici sveta
Koji su Bogu razumljivi jače
Nek blažena je nevinost deteta
Koje kad ne zna reč izreći plače

Hiljadu reči ne objasni znanje
Neznanje svaka jedna ili manje
Mudrost je bolest jezikom se leči

I nek je blažen onaj koji peva
Kada budućnost više ne uspeva
Jer posle svega biće opet reči

Zvezdama

Da li vas čudo udruži neko
Il kilometri sna probdeveni
Kad jedna drugoj tako daleko
U istom zraku sijate meni

Do vas da stignem ne bih dočeko
Pa da vam letim brzinom seni
Al znam da negde nekome preko
Čini se da smo već sjedinjeni

U oči mnoge sahranih bašते
Kristalnog cveća božije mašते
Mnogih me mora kupahu vali

Al sve se opet to sa mnom spaja
Ne odoh nikud u snu bez kraja
Svaki je deo beskrajno mali

Posejdon

Kom daješ mudrost besmrtni stvore
Na razmeđini vala i vala
Dok se od kopna odranja more
I zemlja uči što je već znala

Tebi granica meni putanja
U svakom krugu po jedna strela
Do nevinosti i neznanja
Um nije mogo duša je htela

More je majka groblje i kuća
Zato kormilo sad preuzima
Da spusti sidro do potonuća
Il' da nas vrati prakorenima

Pečeni šaran

Njegova smrt mi čuva život
Bar jedan dan da trajem više
On što je nekad rekom plivo
Škrgama moju krv sad diše

Ne treba da mu bude krivo
Što mu se dani u jedan sliše
I to ne njegov već u izvor
Od koga reka teče tiše

Sad kad je posto deo mene
Ne važe bivše uspomene
Kap vode nikad neće sresti

Al sažeto se sve to zbiva
I prvi put sad rekom pliva
U mom razumu i u svesti

Sidro

Skamenilo se more,
Betonski valovi ćute,
Na tvrdom nebu, gore,
Kalendar broji minute.

Sa zatvorenog svoda,
Nikako vetar da dune,
Katarka moga broda
Spokojno sanja monsune.

Sve mirno stoji samo
Moj put od sene je kraći
A mrtva bura tamo
Nikad me neće pomaći

Molitva

Želim da mi život bude poezija
Ne da živim s pesmom već da budem pesma
Meni samo život davljenika prija
I iskreno volim jedino iz besa

Želim da me sunce u očima zbija
Da osetim ono što zauvek nesta
I živim stoletnim dijalogom bilja
Jer nisam našao sigurnijeg mesta.

Želim da sa neba uklonim svu rđu
I kada ga kažem pospan od visina
Da se moje ime rimuje sa smrću
U putiru punom uzavrelog vina

Oprosti mi, Bože. Bezumnik sam, grešnik.
Al` stvorivši mene postao si pesnik.

Drhtaj

Kad sve kroz slani noćni miris
Ko rukom biva odneseno
Iz svake senke oči širi
Po jedno biće nedovršeno

Jer tlo pod nama puno žara
Možda je moglo biti njivom
Pa sad bez straha od nas stvara
Slučajni pokret skoro život.

Zemljotres

Čiji li to život postaje bezazlen
Ta zar svemir nije siguran i tih
Ta zar su sve zvezde za trenutak zgasle
U naporu zemlje da izrekne stih

Da li je to zavist i želja obala
Da nad sobom čuju vapaj pomoraca
Ili su zbog mene složno zakucala
Skupljena ko jedno srca svih mrtvaca